Документи   Саопштења   Догађаји   Линкови

Београдски међународни сусрети   Управа   Издања

 

NIN, br. 2610 od 4.1.2001, str. 30-32Slobodan Rakitic

Kultura, Intervju

SLOBODAN RAKITIC, PREDSEDNIK UKS

http://www.nin.co.yu/2001-01/04/16000.html

 

 

NAPADI POD PLASTOM REFORMI

 

 

Simptomaticno je da se pored intelektualaca, sve vreme, od vremena Broza do danas, napadaju i nacionalne institucije – SPC, SANU, UKS

 

“Ducic, Rakic, Andric, Dragisa Vasic, Rastko Petrovic, Crnjanski ulazeci u politiku dali su joj jedan dublji smisao i kao licnosti i kao intelektualci. Srpska kulturna i politicka istorija pune su takvih primera, od Svetog Save do danas. Prvi srpski pisci su bili vladari i vladike. Jedan od najvecih srpskih istoricara, Slobodan Jovanovic, bio je drzavnik prvoga reda. Borislav Pekic bio je osnivac Demokratske stranke i jedan od najistaknutijih boraca za demokratiju”, kaze na samom pocetku razgovora za NIN predsednik Udruzenja knjizevnika Srbije, Slobodan Rakitic s kojim smo, pored ostalog, razgovarali i o odnosu intelektualca i politike, o tome ko je kome vise koristio ili stetio?

 

RAKITIC: Distinkcija izmedju intelektualaca i politike pripada komunistickom vremenu. Ta prevazidjena suprotstavljenost ne bi produzila nasu agoniju za deset godina da su intelektualci u vecem broju i bez straha pristupili promenama. Veliki broj njih je zazirao od stranaka. Ipak, danas, zahvaljujuci pravovremenom ukljucivanju javnih i visokoobrazovanih licnosti u politicki zivot, imamo predsednika Jugoslavije koji je doktor nauka, predsednika Vlade Srbije, koji je takodje doktor nauka, mnogi ministri su doktori nauka i profesori univerziteta, i svi oni su hrabro zakoracili u politiku na pocetku visestranacja. To je velika sansa Srbije.

 

Posledica distinkcije izmedju intelektualca i politike jeste omalovazavanje uloge srpskih intelektualaca u politici. Da ne ulazimo u namere. Razlog napada na srpske intelektualce je sto su oni vecinom svesni da se nacionalni interesi moraju ustanoviti, i da se prema njima mora imati odredjen odnos. Amerika je uvela sankcije prema SRJ stiteci svoje nacionalne interese – da li to znaci da su Amerikanci nacionalisti? Simptomaticno je da se pored intelektualaca, sve vreme, od vremena Broza do danas, napadaju i nacionalne institucije – SPC, SANU, UKS – postoji kontinuitet napada, kontinuitet njihovog sadrzaja, kontinuitet licnosti koje su nosioci napada, jedino se promenila njihova legitimacija – nekada su to radili sa pozicija svemocne KP, a danas, po pravilu, pod plastom reformi.

 

MICETA: Ako se, bar u poslednjih trinaest godina, moze govoriti o napadima onda se to ne odnosi na intelektualce bas iz tih institucija koji su podrzavali populisticku euforiju vec pre svega na one intelektualce koji su gravitirali oko Beogradskog kruga i nezavisnih medija, od kojih su neki morali i da emigriraju. Da pomenemo samo Mirka Kovaca. Pisci koji su davali primat nacionalnom nad demokratskim su dosli u sukob sa rezimom tek onda kada su uvideli da nema nista od Miloseviceve Velike Srbije.

 

RAKITIC: Milosevic je prvo cuvao KP, onda SFRJ, i na kraju JNA, i to sve na racun Srbije i srpskog naroda. Pisci su se nezavisno od Miloseviceve politike bavili srpskim narodom, i ne znam za znacajnijeg pisca koji je 1992. bio protiv DEPOS-a ili DS, ako vec nije podrzavao, kao sto je to cinila ogromna vecina.

 

Mirka Kovaca niko nije sprecavao da napusti zemlju, niti proterivao, tako da se radi o njegovom izboru i mogucnostima koje je imao. Teze je bilo ostati nego otici, kada se radi o javnim licnostima. Stotine hiljada mladih ljudi, pak, bili su zaista prinudjeni da odu posle 9. marta 1991. jer ovde za njih nije bilo nikakve sanse. Ne secam se da je Kovac podrzao 9. mart, kada su mladi ljudi pokusali da pre pocetka rata uzmu u svoje ruke sudbinu naroda i drzave. Velika Srbija je jedna izmisljotina iz arsenala austro-ugarske propagande, koju je preuzela Kominterna. Srbi nisu preuzeli srpske zemlje pod imenom Srbije ni 1918, kada su imali podrsku saveznika.

 

Do promena bi doslo mnogo ranije da nije bilo snaznih interesa u okruzenju koji su bili usmereni na rat. Setimo se velicanstvenog mitinga udruzene opozicije 12. juna 1990, kao i onog 9. marta 1991. Ono sto se dogodilo 5. oktobra ucinjeno je po modelu 9. marta, i to tacno od trenutka i mesta gde se pre 9 godina stalo. Ako je iko zasluzan za izgradnju visestranackog sistema, onda su to intelektualci, a posebno pisci. Upravo u Francuskoj 7 nastale su prve, i najvece, politicke stranke – DS, SPO i DEPOS – osnovani prvi odbori za zastitu ljudskih prava, umetnickih sloboda i covekove okoline, odrzani prvi protesti protiv hapsenja pisaca, zabrana knjiga i svih oblika represije itd.

 

Za mene je najvaznije da li 24. septembar i 5. oktobar 2000. predstavljaju kraj komunizma, ili ovekovecenje njegovih najtezih posledica? Cesto se poslednjih deset godina izdvajaju iz konteksta, kao da se amnestiraju decenije komunistickog terora nad svim gradjanima i, posebno, srpskim narodom, kome je bila oduzeta istorija. Zato smo u poslednjih deset godina imali i previse istorije, uzivo. Zgusnutost dogadjaja je mozda opravdanje za kratko pamcenje, koje za posledicu ima sada aktuelna pitanja ko je gde bio u poslednjih deset godina.

 

MICETA: Otkud to da su neki knjizevnici “prevaljivali put do smisla” (Bart) tako sto su ulazili u politiku?

 

RAKITIC: Taj put, po meni, ima suprotan smer. Knjizevnici su samo mogli unositi smisao u politiku. Shvatanje da pisac ne sme da se bavi politikom takodje je politicki stav, proistekao iz komunisticke teorije i prakse.

 

MICETA: Zasto pisci, narocito starije generacije, danas nisu ti koji nasem narodu (citaocima) mogu vratiti poverenje u ljudsku pamet?

 

RAKITIC: Zato sto pisci nikome nisu oduzeli poverenje u ljudsku pamet, ako je uopste tacno to sto u pitanju tvrdite.

 

MICETA: Danilo Kis je govorio da je angazovan pisac contradictio in adiecto.

 

RAKITIC: Svako dobro umetnicko delo je angazovano i u pravom smislu politicko, samo je pitanje da li se polazi od angazmana ili on nastaje i proizlazi iz dela. Didakticna je svaka dobra knjizevnost. Umetnik, sluzeci umetnosti, na najbolji nacin sluzi kulturi svog naroda, koja je osnov svakog drustva, jer mu obezbedjuje sopstvenost, samosvest i mogucnost sporazumevanja i prozimanja sa drugim kulturama, a u najboljem slucaju univerzalnost. Umetnost radi umetnosti nije u suprotnosti sa angazmanom i didaktikom u delu, jer iako je tacno da je Troja srusena da bi pesnici pevali o njoj, Ilijada je veoma poucno delo. Cini mi se da se angazman u umetnosti i ne moze dovoditi u pitanje posle poetskog traganja Geteovog Fausta za znacenjem Logosa, pri cemu od Reci, preko Smisla i Sile dolazi do Dela, koje je stihove Pekic uzeo za moto jednog svog romana. Veliko knjizevno delo zraci, i u tom smislu ono vrsi svojevrsnu estetsku, moralnu, politicku "propagandu". Mnoga umetnicka dela su poznatija od svoga tvorca. Za vecinu najlepsih fresaka u nasim srednjovekovnim manastirima ne zna se ime slikara. "Knjiga o Milutinu" Danka Popovica je poznatija od svog autora. Njegov Milutin putuje sam po svetu, svuda gde ima Srba.

 

MICETA: Pisci su bili znacajni nosioci i podstrekaci nacionalizma. Stice se utisak da su presudno doprineli svemu sto nam se desilo. Naravno misli se na one najuglednije, koji su tada imali i najvise uticaja.

 

RAKITIC: Nametanje krivice piscima sluzi prikrivanju pravih krivaca. Vase pitanje sadrzi negativan odnos prema nacionalizmu. Verujem da se tu radi o shvatanju vrednosti jednog naroda, a ne o ugrozavanju drugih. Vi pominjuci nacionalizam ocigledno mislite na sovinizam. Zasto otvoreno ne kazete sta  mislite? Mislim da je srpskim piscima, kao i narodu, stran svaki sovinizam.

 

MICETA: Ova vasa generalizacija je veoma diskutabilna. Mnogo je primera, nazalost, koji je mogu demantovati.

 

RAKITIC: Srbija je multietnicka, multikonfesionalna, multikulturna i multilingvalna drzava, kao malo koja u Evropi. Po Ustavu, Srbija je drzava njenih gradjana. Nacionalno i demokratsko nisu suprotstavljeni entiteti. Naprotiv, razvijali su se zajedno, prvi put, u staroj Heladi, nacionalno na osnovi demokratskog, u savremenom svetu, pak, demokratsko iz nacionalnog. Kako je to Verner Jeger, baveci se ulogom retorike u obrazovanju helenskog coveka, rekao za Isokratovu ideju kulture, da je nacionalna i da se na pravi helenski nacin temelji na postojanju coveka kao slobodnog politickog bica u okviru civilizovane zajednice.

 

U pedesetogodisnjem periodu najveci srpski pisci bili su na crnim listama ideoloskih cenzora. Svi koji su se na neki nacin okretali knjizevnoj tradiciji proglasavani su za reakcionarne i dekadentne. Oskar Davico je jednom napisao da je moja pesnicka zbirka “Zemlja na jeziku” ideoloski nazadna. Za vreme Broza zamerano mi je da sam reakcionar i nacionalista, za vreme Milosevica monarhista i desnicar, a danas nacionalista i populista, iako sam uvek smatrao da je poezija iskljucivo individualni cin, i da sam pesnik ne sme nicemu da sluzi osim svom delu. Sve ostale sluzbe proisticu iz ove prve.

 

MICETA: U predgovoru francuskog izdanja Kunderine “Sale”, Luj Aragon zapisuje: “Prijatelji moji, je li sve izgubljeno?” Da li je sve izgubljeno kada su nam intelektualci, vecina, takvi nacionalisti koji su grmeli u vreme populizma (kada se dogodio narod) neretko I danas, kao neki jurodivi: Pro domo sua i nista vise. Dokle, vise?

 

RAKITIC: U poznoj zivotnoj dobi, kada se svode racuni, samo istinski veliki duhovi uspevaju da se suprotstave pesimizmu. Aragonovo uznemireno pitanje je univerzalno, bar ovako kako ste ga izdvojili iz konteksta. No, to je pre svega pitanje jednog osvedocenog, potom i razocaranog, komuniste. Odnos komunista prema naciji i nacionalizmu smo doziveli i nadam se preziveli, ali izgleda i zaboravili. Da se vratim Vasem pitanju, a medju negativnim kvalifikacijama razaznajem da pitate dokle ce pisci ustajati u odbranu svojih sugradjana, sunarodnika, drzave... ? Mislim zasigurno dok se ne uspostavi drzava koja ce brinuti o pravima svih koji u njoj zive .…

 

MICETA: Ne, nego dokle ce se insistirati na Srbima kao jedinim stradalnicima, vitezovima, Velikoj Srbiji, na nekrofilnoj mitologiji “nebeskog naroda”, a da se pri svemu tome ni rec ne kaze o strasnim zlocinima koji su Srbi pocinil? Setimo se samo Srebrenice…

 

RAKITIC: Zrtva je uvek kandidat za zrtvu. Iskreno se nadam da ce pobeda demokratije omoguciti iskorak iz tog kruga. Floskule iz Vaseg pitanja veoma su cesto ponavljane –  a nije mi poznato da ih neko ozbiljan zastupa – i to kao a priori konstatacije, u sasvim razlicitim istorijskim okolnostima. Svaki narod ima svoj "nebeski narod", a to su svi oni koji vise nisu zivi. Veoma je banalna kvalifikacija o srpskom nebeskom narodu. Kisova "Enciklopedija mrtvih" govori o viziji knjige u kojoj bi bilo zapisano ime i osnovni podaci o svakom coveku koji je ikada ziveo i umro na ovom svetu. Podseticu i na Raickoviceve stihove iz pesme "Niti", gde o zivima govori kao o nitima izmedju mrtvih i nerodjenih. Mislim da se nijedan narod ne ismeva sa svojim vitezovima, mitologijom i mrtvima, osim nas.

 

Sto se zlocina tice, za svaki zlocin treba suditi, a svima je poznato da je genocid nad Srbima u II svetskom ratu ostao nekaznjen, i gotovo zaboravljen. Najveca kazna za zrtvu je zaborav. Pitam se sta je nagnalo milion izbeglica, koliko ih je u Srbiji, da ostave svoje domove? Zrtva se prvo satanizuje, zatim se cini zlocin nad njom, otima imovina i na kraju okrivljuje da je sama odgovorna za sve sto se dogodilo, sve dok sama u to ne poveruje. Tako je od prvih ljudskih zajednica do danas. Istoriju pisu pobednici, a jedino je Bozija pravda ona koja zasigurno pobedjuje.

 

 

Luka Miceta

 

Antrfile

Sukob u UKS

 

MICETA: Zasto ste dosli u takvu situaciju? Zasto se niste povukli?

 

RAKITIC: Glavni razlog sto sam prihvatio da ponovo budem predsednik UKS jesu teski napadi i neistine o Udruzenju. Shvatio sam da ti napadi kompromituju ne samo UKS, vec i tesko izvrsene promene, pa i novu vlast. Za predsednika UKS izabran sam i kao predsednik opozicione stranke u vreme velike snage rezima, i osecao bih da sam izdao pisce, da sam ih prepustio zloupotrebama u trenutku kada je opozicija kojoj sam oduvek pripadao dosla na vlast. 5. oktobar u UKS desio se odavno. Radi se o pokusajima da se na UKS utice izvan demokratskog odlucivanja, da manjina nametne volju vecini. Ostaje otvoreno da li ce komunizam u trenutku odlaska sa scene uspeti da se osveti Udruzenju.

 

Sadasnja Uprava ne polemise sa kriticarima UKS u kategorijama anacionalnog, nacionalistickog i sl. Sastavljena od licnosti odredjenih knjizevnih i politickih stavova, Uprava nema problem sa kriticarima UKS u pogledu njihovih shvatanja, koja isticu napadajuci UKS. Uprava istupa iskljucivo u zelji da delatnost UKS bude u interesu svih njegovih clanova i u granicama zakona i Statuta. UKS je do sada bilo sustinski nezavisno, spremno da se oglasava i protiv nepravdi iz inostranstva i protiv rezima. UKS ni malo nije odstupilo od odbrane slobodne reci. Citamo o smrtnosti medju vojnicima NATO na Kosovu i Metohiji, koja se pripisuje osiromasenom uranijumu. UKS je prvo progovorilo o tome u svom apelu, koji su do marta 2000, kada je objavljen, potpisivali profesori pravnih fakulteta u Beogradu i Solunu, akademici i knjizevnici. UKS se godinama zalaze za otvaranje politickih dosijea DB.

 

Neophodno je da vlast i drustvo u celini pristupe dekomunizaciji. Moramo se suociti s tim da je komunizam upropastio licnu i drzavnu imovinu, nacionalne interese, kulturu, i izmenio nas same. To je preduslov da, uz moralnu i duhovnu obnovu povratkom demokratskoj politickoj, kulturnoj i duhovnoj tradiciji, uz pomoc SPC i drugih autohtonih verskih zajednica, te podrsku zemalja Evrope, pristupimo odlucnom otklanjanju posledica komunizma. Umetnicima u Srbiji predstoji tezak period, u kome ce javni sektor u kulturi biti osetno smanjen, i tim pre je veca odgovornost esnafskih organizacija da pokusaju da smanje teskoce koje ce nastati dok se privatni sektor ne razvije, i  dok se, sledstveno, mehanizmi angazovanja, zaposljavanja i socijalne brige o umetnicima ne uravnoteze u novim okolnostima.

 Крај странице