Документи   Саопштења   Догађаји   Линкови

Београдски међународни сусрети   Управа   Издања


 

Писмо Вуку Драшковићу, министру иностраних послова

Господин Вук Драшковић,
министар иностраних послова СЦГ

копије писма:
господин Војислав Коштуница, председник Владе Србије
господин Драган Којадиновић, министар културе у Влади Србије

31. мај 2005.

Поштовани господине Драшковићу,

Вероватно Вам је познато да се један значајан део међународне културне сарадње остварује посредством Удружења књижевника Србије. Наравно, није реч само о оној ситуацији када смо, у септембру, домаћини страним писцима на нашим сусретима, већ и о позивима на међународне књижевне манифестације које добијамо, с тим што су ови последњи често персонализовани, упућени на одређена имена.

Та два облика сарадње прати и трећи који их на неки начин институционализује. Реч је о протоколима о сарадњи с појединим страним књижевничким удружењима. Рад на њима има додирних тачака с делокругом рада Вашег Министарство јер подразумева меру културнодипломатске вештине и одговорности. Потписивање таквих протокола са Удружењем књижевника Србије у овом часу очекују књижевничке организације Пољске, Румуније, Бугарске…Не прецењујући, али и не потцењујући значај ових активности, сматрамо да су оне изузетно погодне по одржавање или и обнову замрлих културних и књижевних веза и вишу комуникацију која нам је данас више него потребна како са суседним земљама, тако и шире.

У сврсисходност међународне књижевне сарадње - када је реч о гостовањима - недавно сам се непосредно уверио као гост Међународних сусрета писаца у Софији (од 26 - 29. маја), где је наша мала делегација учествовала на дводневном симпозијуму и имала два наступа на књижевним вечерима.

Покровитељ овога скупа био је господин Прванов, председник Републике Бугарске. Разумљиво је да је симпозијум одржан у великој конференцијској сали на трећем
спрату државне телевизије, док су књижевне вечери организоване у позоришним дворанама.

Наш допринос скупу домаћини су пропратили комплиментима који не звуче куртоазно а имали смо прилике да контактирамо с угледним писцима из Украјине, Грчке, Кине, Индије, Израела, Белорусије, Русије, Шпаније, САД, Македоније…

Напомињем да сам се, као актуелни председник УКС, због личних обавеза позиву из Софије с муком одазвао, схватајући да изостанак можда неће бити добро схваћен ( на један претходни позив се већ нисам одазвао, па би то наликовало на "систем"). Нисам се одазвао ни на лични позив да учествујем на Међународном дану поезије одржаном овог пролећа у Варшави, због чега су ми већ пристигле извесне примедбе.

Кинески писци, који су били престали да долазе на наше сусрете писаца пошто им нисмо узвраћали посете, ове године су потврдили свој долазак. Али ако им посету поново не узвратимо, сва је прилика да ће, у складу са својим дипломатском и културном традицијом, извући какав закључак. Занимљиво је да као земља и култура багателишемо овај скромни али не и беспредметни мостић (у чију сам обнову, да нескромно истакнем, и сам уложио прилично труда), и то онда кад и најмоћније земље света хрле да с Кином развију што свестранију сарадњу!

А збива се све то у приликама у којима наши амбасадори знају да затарабе своје вратнице и избегну сваки контакт с писцима-земљацима који су допутовали да представе нашу књижевност/културу о свом путном трошку и о гостопримљивом трошку домаћина! И збива се то у приликама у којима Министарство културе Србије није одобрило ни један једини динар за овај вид међународне сарадње - везан за путовања и гостовања наших писаца на основу већ примљених позива - што је чињеница коју ћу, без оклевања, назвати српској култури наметнутом бруком и срамотом.

Упућени смо, дакле, и присиљени да тај вид сарадње, тј. путовања, сами финансирамо, или да за она скупља тражимо спонзоре, јер је то, наводно, некакав луксуз и "туризам", а унаоколо све пуца од парола о походу на Европу и свет! Али која се невоља отвара тек тамо, у гостима, када вам нуде размену часописа или антологија, док овде за "Књижевне новине", лист-појам, лист-симбол с вишедеценијском традицијом нема ни динара а часописи попут, рецимо, баш "Савременика" бивају придављивани при сваком бољем кораку! Или је и то по себи разумљиво ако се монографији посвећеној стотој годишњици књижевничког организовања у Срба ускраћује (обећаних) 150.000 динара не би ли се, ваљда, осујетила њена појава и јубилеј којом би се свака земља без зазора поносила! (Па тако и ми, у септембру, пред нашим страним гостима.)
3.
Толико, за ову прилику, о манирима с којима "идемо" у свет.

Примите, још једном, изразе поштовања.

Срба Игњатовић
председник Удружења књижевника Србије


 Крај странице