Документи Саопштења Догађаји Линкови
Београдски међународни сусрети Управа Издања
ОТВОРЕНО ПИСМО УКС НАШОЈ ЈАВНОСТИ
УГОСТИЛА ЛИСИЦА РОДУ
Доскорашњи председник Удружења књижевника Србије Слободан Ракитић више пута је јавно - властима, држави - постављао питање да ли је Удружење књижевника Србије данас потребно. Ми ћемо отићи корак даље. У условима у којима закон о ауторском праву и интелектуалној својини јесте мртво слово на папиру које за домаће ствараоце не важи не поштују га ни највећи системи - новине, радио, телевизије, осим по изузетку), док министар финансија беспризивно одређује статус књиге, издавача, па тиме и аутора ПДВ-ом, док се палијативним, апсурдним и правно контрадикторним предлогом најављују измене Закона о самосталном обављању уметничке делатности а истовремено, Законом о изменама и допунама закона о порезима и доприносима, самосталним уметницима одузимају сва права јер их тај закон изједначава са занатлијама, обавезује на књиговодство и упућује да сами намирују стаж и здравствено осигурање иако код нас у овом часу не постоји ни привид тржишта културних добара и услуга на којем би уметници привређивали, закључићемо да све то практично значи да својим потезима министар Динкић "уређује" целокупни (битни) егзистенцијални и стваралачки амбијент у нас. Имајући пре свега ту чињеницу у виду, постављамо ново питање.
Оно гласи: да ли нам је поред свемоћног и свемогућег министра финансија Министарство културе уопште потребно , односно није ли у овој ситуацији оно тек "колатерална штета"?!
Својство самосталног уметника, једном добијено, признато од стране еснафа и власти, неотуђиво је право, а истакнути самостални уметник раван је, формалноправно, с професором универзитета, доктором наука…чија су звања, да подсетимо, такође законски неотуђива.
Самостални уметник не мора да буде члан било којег уметничког удружења да би остварио своје појединачно право проистекло из рада, док је репрезентативно удружење, рецимо Удружење књижевника Србије, које је то по својој присутности на читавој територији републике (а и у дијаспори), као и административној оспособљености, дужно да самосталном уметнику пружи "логистичку подршку" у остваривању његових права. Умножавањем удружења власних да врше заштиту тих права проблем се цепка и уситњава. Зашто их не дати и регионалним удружењима и друштвима? Зашто сваком друштву, за које је по закону довољно десет потписа грађана да би се основало, не дати то право - не би ли апсурд и хаос били што изгледнији?! А ми, насупрот томе, одраније предлажемо да због административне рационалности јединствена комисија списатељског еснафа (УКС, УКПС, УДПС) брине о овом статусу!
Уметничка удружења понаособ, њихово координационо тело и одговарајућа комисија месецима заједно с Министарством културе раде на новом, општем, системском закону о култури који би, као какав "мали устав", требало да прати још неколико закона. Нечијим хиром сада све то пада у воду не би ли се по сваку цену изгурале измене бајатог и превазиђеног законодавства које најпре наоко самосталним уметницима "умножавају" права, а потом их у потпуности укидају. Личи то на ону познату басну о томе како је лисица гостила роду а потом рода лисицу, при чему министар Динкић мора да се определи за једну од ових улога у часу кад самосталним уметницима настоји да испразни иначе већ празан чанак.
Тешко нам је да поверујемо да је све ово само ствар пуког случаја у часу када, истовремено, Министрство културе ускраћује Удружењу књижевника Србије ионако скроман новац за монографију посвећену стотој годишњици удруживања књижевника у Србији. Реч је о јубилеју којим би се поносила свака цивилизована земља, сваки народ који држи до себе и своје културе…
Предлог да се паушалне, наопаке и штетне промене споменутих закона скину из скупштинске процедуре доставили смо Министарству културе, Влади Србије, свим посланичким групама, Одбору за културу…Исто смо учинили и с нашим предлогом Закона о књизи. Подршку нашим захтевима дало је и координационо тело свих уметничких удружења. Узалуд. Никаквог, поготову официјелног одговора нема.
Подсећајући да својство самосталног уметника није и не може бити сврстано у "социјалу" и истичући да се палијативним планираним променама, изједначавањем уметника са занатлијама, обавезом да воде књиговодство шетајући између пореских управа и пензионих фондова - а све под претњом драконских казни у транзиционом амбијенту у којем је ауторско право поништено а тржиште културних добара непостојеће - закључујемо да те промене директно угрожавају људска и стваралачка права уметника. Стога, уколико се сви надлежни оглуше о наша упозорења и апеле, намеравамо да ову проблематику изнесемо пред одговарајуће међународне инстанце и форуме.
17.05.2005.
Срба Игњатовић, председник
Удружења књижевника Србије
Крај странице