UKS - Rekli su o Udruzenju ...

Philippe Tancelin, poète-philosophe et universitaire :

MARCHE DE LA POESIE

« GENEVIEVE CLANCY : LA MEMOIRE CENSUREE »

Nas kolega Filip Tanselen, pesnik, filozof i profesor estetike na Univerzitetu Pariz VIII - Sorbona, upucuje ovo pismo s molbom da bude dostavljeno njegovim srpskim kolegama, prijateljima slobode misljenja i govora i neprijateljima globalizacije.

Ukoliko budete voljni da se pridruzite podrsci, molimo vas da dodate svoj potpis.

MARCHE DE LA POESIE
« GENEVIEVE CLANCY : LA MEMOIRE CENSUREE »

Geneviève CLANCY, poète et philosophe, universitaire, internationalement reconnue, directrice de la collection « poètes des cinq continents » (l’harmattan), orientée vers la francophonie, a rejoint en octobre 2005 les rives du « grand ouvert ». Depuis son départ, plusieurs rencontres en France et à l’étranger se sont tenues autour de son cheminement d’œuvre.

A l’occasion du prochain « marché de la poésie » qui se tiendra place St Sulpice à Paris en Juin, nous avons demandé début janvier 2006 aux responsables de cette manifestation de bien vouloir nous accorder trente minutes sur le podium central du marché pour adresser un salut international des poètes à Geneviève Clancy.

Cette demande nous a été catégoriquement refusée au nom d’une organisation rigoureuse et minutée des manifestations de la poésie francophone lors de ces journées. Il nous a été proposé un « ridicule » espace de 1000 signes dans le journal du Marché.

L’argumentaire d’un tel refus non seulement ne peut nous satisfaire compte tenu de la durée de trois jours de ce rassemblement de la poésie, mais nous en sommes profondément indignés.

La personnalité de Geneviève Clancy « poète civile » très fortement marquée par ses engagements politiques (Palestine, prisonniers politiques de France, Tiers-monde..), éthiques ( luttes contre les oppressions, exclusions), esthétiques (relation poésie-philosophie-histoire) est sans doute le seul réel motif de cette censure déguisée qui s’exerce depuis de nombreuses années en France sur l’œuvre de Geneviève Clancy.

Une telle censure est le fruit de la pensée consensuelle contemporaine que nous avons dénoncée à plusieurs reprises déjà. Elle s’exerce non plus de façon claire et grossière comme au temps des « maudits » mais sourdement, par la mise au silence, par la contention des espaces d’expression, jusqu’au confidentiel, pour toutes celles et ceux qui résistent à la pression des marchés mondiaux sur toutes les formes d’échanges de nourritures aussi bien terrestres que spirituelles. Une telle démission intellectuelle, artistique ne peut que nous révolter.

Que le Marché de la poésie devienne une nouvelle place de la mondialisation des voies d’écriture est accablant.

En refusant trente minutes de « salut » à Geneviève Clancy, le temple des marchands de poésie ne chasse pas seulement une voix de lumière, il macule le partage des signes poétiques d’aube par d’infernaux acquiescements aux baillons pragmatiques.

Ce Marché de la poésie 2006, nous serons poétiquement et artistiquement présents contre le « taire » qu’on voudrait nous imposer en la mémoire censurée de notre sœur Geneviève Clancy.

Philippe Tancelin, poète-philosophe et universitaire

TRG POEZIJE
“ŽENEVJEV KLANSI - CENZURISANO SEĆANJE”

Ženevjev Klansi, pesnik i filozof, univerzitetski profesor, međunarodno priznata, urednik edicije Pesnici pet kontinenata (Armatan), orijentisana ka frankofonskom govornom području, oktobra 2005. godine prešla je obale “večnog prostranstva”. Od njene smrti u Francuskoj ali i inostranstvu održano je više susreta posvećenih njenom delu.

Povodom sledećeg Trga poezije, koji će biti održan u junu na trgu Sen Siplis u Parizu, početkom januara smo uputili molbu organizatorima ove manifestacije da pokažu dobru volju i odobre nam trideset minuta na centralnom podijumu Trga, odakle bismo uputili međunarodni pesnički pozdrav Ženevjev Klansi.

Molba je kategorički odbijena u ime rigorozne i pedantne organizacije manifestacija poezije francuskog govorog područja. Predložen nam je “smešan” prostor od 1000 slovnih znaka u novinama Tra.

Argumentacija za odbijanje naše molbe ne samo da ne može da nas zadovolji, s obzirom da ovaj pesnički skup traje tri dana, nego smo njome duboko indignirani.

Ličnost Ženevjev Klansi - “građanskog pesnika”, snažno obeleženog političkim angažmanom (Palestina, politički zatvorenici, Treći svet...), etičara (borba protiv tlačenja, progona), estetičara (odnos poezija-filozofija-istorija) - bez sumnje je jedini stvarni motiv te prerušene cenzure koja se nad delom Ženevjev Klansi sprovodi već godinama u Francuskoj.

Ova cenzura je plod savremene opšteprihvaćene misli koju smo denuncirali mnogo puta do sada. Ona se više ne iskazuje jasno i grubo kao u vreme “prokletih”, nego muklo, nametanjem ćutanja, osporavanjem prostora za izražavanje, do prikrivanja i tajnosti, za sve one i sve ono što se opire pritisku koje svetsko tržište vrši na sve oblike razmene hrane, kako doslovne tako i duhovne. Takvo jedno intelektualno, umetničko povlačenje ne može a da nas ne revoltira.

Pretvaranje Trga poezije u novo mesto mondijalizacije puteva književnosti, nepodnošljivo je.

Odbijanjem tridesetominutnog “pozdrava” Ženevjev Klansi, hram trgovaca poezijom ne proteruje samo jedan glas svetlosti, nego, paklenim pristajanjem na pragmatično ućutkivanje, zamračuje različitost poetskih znakova zore.

Na Trgu poezije 2006, bićemo poetski i umetnički prisutni protiv “ćutanja” koje žele da nam nametnu na sećanje na našu sestru Ženevjev Klansi.

Filip Tanselen, pesnik, filozof i profesor univerziteta

(prevod: Emilija Cerović)

Uz podršku:

Cerović Emilija, teatrolog i književnik
Pavlović Katarina, istoričar umetnosti
Tatarenko Ala, slavista
Dimić Moma, književnik
Majstorović Milivoje, dramski pisac
Ilić Vladana, apsolvent književnosti
Vonku Razvan, književni kritičar
Cvijetić Mićo, književnik
Ranković Milena, arhitekta
Andjelković Milivoj, književnik
Udruzenje knjizevnika Srbije - u ime članova Udruženja
Kovacevic Marija, knjizevnik
Gajic-Glisic Dobrila, publicista
Ring Lenart, reziser (Svedska)
Ring Iskra, balerina (Svedska)

Ženevjev Klansi

ZOV
Zemlja među divljim krilima kao zrak ispod katarki.
Drvo čija je senka u sadašnjosti.
Nagost sagorela od želje.
Jednosatavna kao kamen iznad večeri ona je prinos sa koga se napajaju svetovi.
Kao muzika na početku hitnje.

On je alhemija prostranstva i obale gde nevidljivo prelazi iznad vidljivog.

NAGOST

Ona je dar što ga nevinost pruža tišini.
Katedrala u kojoj se vremena ukrštaju kao alegorija munje za svet oslobođen bede.
Pauza u kojoj pogled na granu stavlja noćnu jasnost ploda.
Krhki osmeh kog onaj što gura upućuje zracima komete koja ona nekada bi.

I, kao što je oživela, tako će jednoga dana usniti.

NEČUVENOST

Belo nebo u naborima materije pada na noge, do krvi.
Reka pobeđuje svoje razdeljno korito.
Izgnani se vraćaju do svoje žeđi.
Neistrošena slika vremena, glasovi bede nadvijaju se
nad apsolutno uzdizanje krika.

Ko sluša pticu što peva o velikim samoćama?...
Kao njena prisustva koja ne čeka nikakva bliskost.

PITANJE

Kada pogled ponovo sklapa svoju bračnu prestonicu.
Kada kiša-dete prodire u deobu plodova.
Kada se početak izmešta pod koren reči življenja.
Kada se plamen pere od vatre.
Vreme je lepo nad žrtvom glinenih golubova.
Krhka groznica igra u oporosti sila i razapinje svoje odsečke
u efemernim prolazima.
Svet se ne vidi, on se prepoznaje i njegovo sagorevanje se prepoznaje
u nečitljivom naših dubina.

POJAVA

Kao svetlost što okleva na rubu izgubljene pesme.
Kao stvarni odraz u nestvarnoj vodi.
Kao lice u hramu od velova što sreće pogled koji ne beš izbavljen.
Pokret reči pod njihovom odećom i nagi trenutak svitanja
ispred njenih prostora.
Ispod izvora gde se tok udaljava od krajnosti.

U dalekom gde počivaju prekoračene stvari, kako lepota ničemu ne služi
u svojoj lepoti, punoća viđenja je u njegovom kako.

VERTIKALA

Šta štiti linije tišine na brodu horizontalnih prostora?
Šta čuva senku od senke jutra obale?
Kao kamen vraćen pragu, barka sažeženih reči prvobitna je visina.

Sudbina, kao delo sabira šljunak za skučenu vodu podneva.

* * *
Koja slova od vode nad pokidanom knjigom?
Koji slogovi ponora u sjajnoj kruni oplakivanja?
Ko je pokidao jedro slike gde mre svetlost?
Krv zatvara nagi čas ruke koja steže drugu, odsutnu ruku.
Noć vraća dete-početak.
Rukopis rane nad lirom.
Noć čistog leta pored smrti vremena.

* * *

Ravnica u žarkoj gustini izvrnutih stvari.
Jedan čovek pribira reči nedostignute plamenovima.
Vertikalna šahovska tabla po kojoj sudbina povlači poteze.
Čovek je talac početaka koje nude neprvilni slogovi.
Tišina pije vodu daljine prekinutih formi
i noć oslobađa vrhove.

Sa francuskog prevela
Emilija Cerović Mlađa

МИСЛИ АВАНГАРДЕ ОВЕРЕНЕ ПЛАМЕНОМ
Женевјев Кланси (1937-2005)

Емилија Церовић Млађа

Ако је ноћ један од облика густине светлости, јесу ли пламенови ноћи париских предграђа од оне светлости која чини видљивим што се у подне не да видети. Ако сенка открива порекло и све мене, шта спознајемо у сенкама испод пламенова ноћи париских предграђа. Да ли тишина париских ноћи говори гласом Женевјев Кланси и наглас изговара редове Естетике виоленције или Свезака ноћи?
Да ли пламенови ноћи париских предграђа верификују трагање за смислом, за безвременим, бескрајним, неизрецивим, за нутрином и бићем, за непрекидним настајањем које је садржано у свему и у коме је све садржано. Чује ли се то, у пролазима раздељених пламенова ноћи париских предграђа, поетски језик којим говоре све ствари и којим се надамо да ће говорити уметност трећег миленијума, који ће, како рече Малро, или бити верујући или га неће бити. Миленијума који, да би опстао, мора престати са ограничавајућим хомоцентризмом, егоизмом и безнађем и вратити се трагању за метафизичким и трансценденталним. Чујемо ли у подељености пламенова париских ноћи „речи, невремене иконе што евоцирају оно што постоји у ономе што је било” (Кланси) колико и оно што ће тек настати. Разазнајемо ли испод тих пламенова линије мреже просторно-временских планова који повезују париска предграђа, Палестину, Авганистан, Ирак...
Да ли су пламенови ноћи париских предграђа случајно букнули баш сада или случајности нема и они носе далеко Миљковићево „ко не слуша песму слушаће олују”.

Упоришне тачке

Рођена и стасавала у свету „у ком се још једино смрћу брани смисао живота” (Кланси), у родном Паризу, Женевјев Танселен Кланси је завршила студије филозофије и одбранила државни докторат са темом Естетика виоленције. У истом граду, на Универзитету Париз 1 – Сорбона, била је професор естетике. Још као веома млада нашла је своја идеолошка и политичка опредељења и учврстила своју филозофску мисао у историји борбе потлачених, искључених и ућутканих. Ангажман је почела стајући уз Алжирце, а затим и Палестинце; Марина да Силва чак сматра да су за Кланси, као и за Жана Женеа, Сабра и Шатила „одређујући елемент мишљења и писања”. Њен ангажман је нашао одјека у Француској, где је почетком седамдесетих основала Комитет за одбрану живота и права радника имиграната, који је утицао на извесно повећање њихових основних права. Као што је рано формирала идеолошке и политичке ставове, тако је рано изабрала поетски дискурс који је од почетка карактеристика њених филозофских и политичких текстова. Међутим, како однос између филозофије и поезије полако почиње да заузима централно место у њеном раду, тако се и различитост форми све више губи, па би се за њене књиге Естетика виоленције (L’Esthétiljue de la Violence), Естетика настајања (L’Esthétique du Devenir), Естетика сенке (L’Esthétique de l’Ombre), писана у заједници са Филипом Танселеном, и Свеске ноћи (Les Cahier de la Nuit), могло рећи да су филозофски текстови писани у форми поезије и поетског афоризма. Свим њеним текстовима остаје заједничко откривање (све)порекла, непрекидног процеса настајања кроз промену, и трагање за самим бићем у догађајима, појавама и стварима и између њих, али и међу њиховим фрагментима. Естетизација је та која „рађа фигуре дозивања настајања” (Кланси), а поетска слика је конститутивни елемент који омогућава да се саопшти оно што таква естетизација само имплицира. При свему томе, циљ није налажење одговора, него стално посматрање и постављање питања. Непрекидни процес настајања кроз промену који Кланси открива, близак је Хераклитовом логосу, који је један исти за сва бића и ствари, који је скривена веза свега, недоступан чулима, а коме се, уверава Кланси, може прићи само кроз поетске слике.

У савременом мраку, треба се вратити пореклу,
ледини имага.
Средишњој земљи невидљивог.
(Кланси, Свеске ноћи, „Светлости настајања”)

Могли бисмо рећи да филозофска и стваралачка трагања Женевјев Кланси имају три упоришне тачке: естетику виоленције, естетику колективног и естетику ноћи.
Шта је виоленција (violence), тај појам злорабљен, поистовећен са бруталношћу, каткад обесмишљен или обесмишљавајући у погрешној употреби како га све срећемо у савременој комуникацији, шта је виоленција за Женевјев Кланси. Она је сила, силовитост у потенцијалу и није исто што су масакр, варварство или отпор. Виоленција је предмет поетског именовања које „тежи да нас постави у однос са оним што ће се полако откривати – са тајном или непознатим виоленције”, при чему „естетизација рађа фигуре дозивања настајања, али не и његове облике” (Кланси).

Естетика виоленције

Простор поезије Женевјев Кланси припада свету непрекидног настајања и нестајања, раздора и деоба, у коме су наизглед раскомадани, распарчани и растурени елементи повезани тоталитетом који се налази у њиховој нутрини. У деоби и фрагментацији догађаја, језика и слика, отвара се простор за друге слике, развијају се просторни и временски планови који не следе једни друге, али могу бити симултани, који се укрштају мада се не додирују.

Брод претиче брод и они се мимоилазе.
Тама се лечи од пламена сумње на везаним путевима
у непокретном повратку.
Тишина дише тамо где се коначност савија у себе.
Под својим именима ствари трпе одсуство
уроњене у распарчани смисао који тражи смисао.
(Кланси, Свеске ноћи, „Знак”)

У успостављању естетике виоленције централно место припада сведоку, који управо чини да се појаве елементи датости и представља генератор развоја планова који сежу у дубину односа међу тим елементима. Поетски исказ сведока „успоставља тајни идентитет ствари и испитује скривену реалност.” (Кланси). Сведок је спона са димензијама универзума.
Историја, догађај и чињенице, као и код Женеа који је начинио радикални прекид са повешћу интерпретације чињеница, у радовима Женевјев Кланси нису предмет анализе или тумачења, они су видљива датост која се испитује (а поезија је услов испитивања), рељеф испод кога се трага за „основом амбиса”, за недељивим испод фрагментизиране површине, за одређивањем „места између људског деловања и целог универзума”; испитује се тежина чињеница како би се саставила другачија реченица повести, уништавају се лутајући блокови деестетизације толико присутне у свакодневном извештавању о догађајима, а буди се очекивање, открива смисао и усађује нада. Ако се међу фрагментима догађаја успоставља хоризонталност поетских слика, продирање у дубину, до саме основе и до будућег, гради вертикалност слика која повезује корене са небом. А циљ свих испитивања није откривање смисла историје, него, већ поменуто, откривање самога бића.
Xелати остављају доказе, ми морамо оставити трагове до извора са кога се анђели напајају.
(Кланси).

Са растакањем моралних норми које је донео XX век, а посебно његове последње деценије, хуманизам, који је подразумевао етичност саме теме или њеног исходишта, почиње да се губи. Овај процес утиче на приближавање етике и естетике и ова друга понекад на себе преузима оно што се губи из савремене уметности. Процес је још увек у настајању, примери су сразмерно малобројни, али га препознајемо пре свега у радовима млађе генерације западних стваралаца. Међутим, овај процес, као већ сасвим развијен, налазимо у делима Женевјев Кланси, која управо не раздваја естетику и етику. Она уводи појам етичке естетике која је потребна да би се резимирала лепота, стање онтолошког поретка, односно, самога бића. У томе није само извориште њене филозофско-поетске мисли и исказа, у томе је извориште њеног идеолошког става и друштвеног деловања.

Етичка естетика

Као што је органски спајала филозофију и поезију, етику и естетику, тако је све ово Кланси спојила у свом друштвеном раду. Водила је поетске радионице у оквиру организације ATD (коју је иначе основала сестра генерала Де Гола како би помагала људима који су се нашли испод границе сиромаштва). Са братом Филипом Танселеном, такође песником и филозофом, и истомишљеницима, године 1973. основала је позоришну трупу Асифа (арапски: олуја) која је била средство стваралачке борбе, настала из императива „да се буде заједно у отпору тлачењу, неправди и трговачкој инструментализацији”, из трајне потребе да се живи заједно, како би се осећајно спознала „радост дотицања животних снага” (Танселен). У простору Асифе, али и другим просторима, грађена је естетика колективног. „Таква естетика не квалификује дело скупине људи, она даје основ том делу као унутрашњем делу бића која су заједно.
Колективна креација отпора не пројектује никакву слику, ни идеализовану или улепшану стварност. Она у питање доводи све пројекције да би увела визију. И ту се поставља улог естетике колективног. Тај улог постаје стваралац, он се одваја од логике производње и акумулације слика... Он тежи да достигне други план свести, другачији план који ће бити план визије... света који је субјект визије у настајању, у заједници субјеката. То више није визија света који ће тек доћи, него света који је већ ту, света који настаје захваљујући заједници људи визионара” (Filip Tanselen, Quand le Chemin se Remet à Battre).
Естетика колективног је неодвојива од етике и од политике. И у њој као и у естетици виоленције, важна улога припада сведоку.
Оно што су почели у оквиру трупе Асифа, у другим институцијама и изван њих, развијање естетике колективног и истраживање односа поезије и других уметности, наставили су у Међународном међууниверзитетском центру за креирање поетског простора (CICEP), који су 1992. године основали Кланси, Танселен, Жан-Пјер Фај и Стефанет Вандевил, обоје такође филозофи и професори естетике.
Мало је филозофа и писаца коју су хтели да се прихвате путовања у ноћ, запажа Xорx Стајнер, до њеног дна, или њених висина додали бисмо, и помиње тек двојицу, Достојевског и Селина. У врху недугог списка путника ноћи, међутим, стоји и име Женевјев Кланси. У својим трагањима и истраживањима отиснула се она у ноћ, отворена да у себе пусти ту дружбеницу мислећег „у којој се оглашава биће самог света”.
У ноћи човек може допрети до најдаљег, стећи увид у оно што се налази с друге стране садашњег и материјалног, упустити се до неистраживих дубина, разумети, не само природу човека, него природу самог универзума, спознати га чулима и сјединити се са њим. Зато је потребно да уђе у ноћ и дозволи, истовремено, да ноћ продре у њега. Као у сваком путовању, тако и у путовању у ноћ, тек када путовање постане ментално стање, тек тада и тако човек бива путником-сведоком.
Ноћ, ужарена алгебра пророка, која од смрти штити вечност, доба у ком се свет не мисли по „свести ствари него по свести путева ствари у постојању које сједињује мисао са универзумом” (Кланси). Ноћ која брише празнину што стоји између ствари и њихових имена.

Ноћ као и мисао брише празнину која одваја свест од језика.
Она трансформише речи у огледала неизрецивог.
Реч постаје одраз онога што се не да исказати.
Свест у плану ноћи не именује више стварност него јој нуди себе
резонирајући њеним облицима.
(Кланси, Свеске ноћи, „Кристали ноћи”)

Ноћ је та која нас држи „у свету где се назире примордијално”, зато тек у ноћи језик постаје знак, док је поезија „онај план ноћи у коме се може дотаћи оно што постоји од најудаљенијег, где је празно катарза пуног, где је неокончано опипљиво” (Кланси). Ноћ нас опомиње да „одустати од борбе значи неокончано учинити празним” (Кланси); да отпор слободног човека отвара могућност да се назре дан и да се побуном савести приближава сну о свету другачијем од овога у коме живимо данас. Револт, отпор против безнађа, неправде, свирепости, злочина, тлачења, изолације, против површности наметнуте хомоцентричношћу, били су стални покретач размишљања и делања Женевјев Кланси.

Ноћ открива фаталне предаје.
Ужас је случајност, не треба му се дакле никада враћати
или га евоцирати.
Ноћ управља поглед ка будућем, јасноћа пута игнорише задњи део корака.
То се назива пуноћом, унутрашњом сезоном плода у плоду.
(Кланси, Свеске ноћи, „О ноћи као скривеној музици тајног знака непознатог”)

Антонио Грамши је записао да се „историјска вредност филозофије може ‘израчунати’ по практичном дејству које је она освојила”. Путник филозофско-поетског дела Женевјев Кланси преиначује Грамшијеву мисао – историјска вредност поезије „рачуна” се по практичном дејству које она осваја, све остало је ласкање сопственом егу.