Документи Саопштења Догађаји Линкови
Београдски међународни сусрети Управа Издања
Удружење Књижевника Србије одликовано ОРДЕНОМ ВУКА КАРАЏИЋА првог степена
У Указу о одликовању, објављеном у "Службеном листу Србије и Црне Горе" број 9 од 24. фебруара 2006. године наведено је да се Указ о одликовању доноси
У петак, 14. априла, у 19.30 часова, у Задужбини Илије М. Коларца, одржано је књижевно вече поводом доделе високог државног одликовања „Ордена Вука Караџића првог степена“ Удружењу књижевника Србије, како у указу стоји: „за дугогодишње заслуге у окупљању српских књижевника и заштиту њихових интереса, као и за изузетан допринос у организовању књижевних трибина и сусрета писаца из земље и света, а поводом 100 година постојања и рада“.
Вече је водила Мирјана Булатовић, стихове наших великана казивао је Драган Коларевић, док је у музичком делу програма учествовала Светлана Спајић.
Свечано вече је отворио беседом председник Удружења књижевника Србије Срба Игњатовић. Након његове уводне речи, уручена је велика јубиларна медаља коју додељује УКС поводом сто година удруживања књижевника у Срба Миодрагу Павловићу, Чедомиру Мирковићу (постхумно), Слободану Ракитићу, Миловану Миловићу и Лунету Левајцу.
Луне Левајац је досадашњим добитницима награде „Повеља Мораве“, Радомиру Андрићу, Добрици Ерићу, Слободану Ракитићу и Љубивоју Ршумовићу, донео и предао повељу „Почасни грађанин Мрчајеваца“.
У свечаном програму песме или делове из прозе су говорили: Брана Шћепановић, Добрица Ерић, Милован Витезовић, Радослав Војводић, Ева Рас, Горан Бабић, Зорица Арсић Мандарић, Милан Миловић, Даринка Вучинић, Гојко Ђого, Драгутин Минић Карло, Радомир Мићуновић, Милица Јефтимијевић Лилић, Никола Цинцар Попоски, Мирослав Цера Михајловић, Лабуд Драгић, Сунчица Денић, Ђорђе Нешић, Радоје Баковић, Ђорђо Сладоје и Петар Лазић.
Високи циљеви и укрштаји
На самом почетку ове свечане књижевне вечери прилика је да захвалимо дародавцу – председнику Државне заједнице, господину Маровићу који нам је одличје именом Вука Караџића подарио, као и Републици Србији што је ту намисао подржала. Изражавамо своју захвалност и предлагачу, али и свима онима који су нас у свакодневном раду и јубиларном прегнућу помогли или макар охрабрили.
Шта год мислили или говорили они којима је домаће вазда просто
а властито недовољно или и одбојно, име Вука Караџића је трајан, велики симбол препорода српске културе. Данас можемо само да замишљамо и процењујемо колика је енергија била потребна, а уз њу и време и што шира потпора, прихватање, е да би тај велики реформатор укоренио своје идеје и народну српску културу кодификовао – нетом истргнуту из отоманског окружења – као део европске и светске културе. Основе за духовно уздизање и очување, за историјску вертикалу, срећом је српска култура већ садржала захваљујући подвижништву и визији горостасног Растка Немањића, Светога Саве.
Можда неће бити довољно научно речено или ће, томе насупрот, наликовати на опште место, ако кажемо да су те две златне жиле основа оног укрштаја што нашој култури до ових дана подарује зрелост и хармонију. Та два висока циља ка којима ваља непрестано изнова да се тежи, што добро знају и својим делима осведочују наши најзнатнији писци, с ону страну су сваке ускогрудости јалове искључивости и острашћености. Колико год сваки књижевник желео да остварењем буде јединствен, апсолутно препознатљив, посебан, језик је стваралачка матица и наша матрица-материца, конкретна општост без које нема ни индивидуалног стварања. Језик, кажемо овде, а подразумевамо, наравно, све оно што уз њега природно следи...
С поносом прихватамо Орден Вука Караџића првог степена зато што нам је додељен, како у указу стоји, „за дугогодишње заслуге у окупљању српских књижевника и заштиту њихових интереса, као и за изузетан допринос у организовању књижевних трибина и сусрета писаца из земље и света, а поводом 100 година постојања и рада“. То и јесу били, сажето речено, основни правци и циљеви књижевничке организације од 1905. до данас. Истина је да су се српски писци, живећи на немирном тлу, током тих минулих година почесто сусретали с истим проблемима, да су се осипали и наново окупљали око повезујућих идеја-водиља, колико из највиших разлога, толико и зарад невоље, не би ли удружени били јачи и на јавној и друштвеној сцени утицајнији... Удружење књижевника Србије, колико јуче жариште идеје политичког плуралитета, данас, у условима у којима је вишепартијски систем елементарно реализован, сигурно може да се већма посвети специфичнијим, струковним проблемима и задацима, али неће бити да је постало непотребно, излишно – било налик на музејски антиквитет, било на дотрајалу, изношену одећу.
Зашто би се, најзад, писац, као и било који уметник уопште, по природи ствари окренут царству бескрајне разноликости – што права уметност увек јесте – бојао плуралитета, грубо речено конкуренције и утакмице. Наравно, под условом да је истинска, некривотворено такмичарска, под једнаким условима... да није лажирана, да је аутентична, без фаворита, најзад, да није пљување у даљ...
Прихватајући такве услове захваљујемо се још једном свима који су нас помогли и подстакли да истрајавамо, свим нашим пријатељима и дародавцима, симболичким колико и материјалним. Посебно захваљујемо КПЗ Београда што је наше удружење овенчала Изванредним златним беочугом, тим признањем у чијем је осмишљавању учествовао, између осталих, велики песник Васко Попа.
Хвала љубитељима и поклоницима књижевне речи што су и вечерас са нама!
Београд, 14. април 2006.
Срба Игњатовић
Крај странице