Документи Саопштења Догађаји Линкови
Београдски међународни сусрети Управа Издања
МИНИСТАРСТВО КУЛТУРЕ СРБИЈЕ
11000 Београд, Влајковићева 3
Господин Војислав Брајовић, министар
Господине министре,
Достављамо Вам овај прилог јавној расправи о нацрту Закона о књизи (предлог
Удружења издавача и књижара Војводине) уз напомену да смо га доставили и Одбору
за културу Скупштине Србије.
С поштовањем,
Срба Игњатовић, председник УКС
Још 2005. године Удружење књижевника Србије сачинило је нацрт Закона о књизи.
Тај иницијални нацрт потом је објављен у Књижевним новинама (26.маја 2005,
фотокопија приложена). Посао на тексту закона започет је, иначе, у сарадњи
с тадашњим Министарством културе, да би сарадња после извесног времена замрла.
Захваљујући писању Политике (Даница Радовић, Представљен нацрт закона о књизи,
15.3.2008) јавност је сада упозната с предлогом закона иза којег стоји Пословно
удружење издавача и књижара Војводине. Упоређивањем нашег „старог“ и овог
новог предлога стиче се утисак да оба имају својих вредности и мана. Кључна
примедба на „војвођански нацрт“ била би да се он, колико се види из новинске
интерпретације, наглашено бави формирањем цена, рабатима и рекламирањем, дакле
пласманом и трговином књижном робом, док неки крупни, начелни аспекти законског
уређења ове области остају овлаш додирнути или и сасвим по страни. Реч је,
у ствари, о томе да се споменути нацрт бави материјом која се, природније
и логичније, регулише на основу споразума међу пословним удружењима – логика
слободног тржишта – док управо начелна питања ваља да буду разрешена законом.
Овом примедбом се не омаловажава економски аспект књиге и пословања. Чињеница
је да је данас готово лакше произвести књигу него је продати – упркос старој
истини да свака роба има свога купца. А најтеже је продату књигу наплатити,
и тако ће вазда бити док год су дужници безмало привилеговани.
Иначе, када се већ призива пракса других земаља, ваљало би размислити и о
оним примерима где су издаваштво и трговина раздвојене делатности, повезане
тек особеном „берзом“ на којој се сусрећу пре но што књига, кроз трговину,
доспе до крајњег купца. А поготову је важно ко све може имати издавачка овлашћења
и
под којим условима (лиценца). И нису довољни само (квалификовани) уредници
него и лектори, коректори, дизајнери... да би се стало на пут дивљању и примитивизму
у издавачком забрану.
Лепеза отворених питања је велика. Данашње хаотично стање, захваљујући коме
су „лончићи“ потпуно измешани тако да, рецимо, штампарија истовремено може
да буде и издавач и продавац, сигурно не води добру. Ако се већ указује могућност
да се о књизи донесе посебан закон, било би добро да се то учини на промишљен
начин, како тај акт не би био недоречен, наопак и кус.
Ауторовом праву да, уколико жели, сам себи буде издавач ипак не би требало
стати на пут. То право је у основи демократско и подразумева шансу за исказивање
мишљења, ставова и идеја. Али би га требало и веома јасно прецизирати како
би се отклонила наопака тумачења и
накарадна пракса.
Закон о издаваштву уопште, укључујући и регулативу у области електронских
издања, и поготову оснажени Закон о ауторском праву били би права потпора
општег Закона о култури чији је нацрт у парламенту. Тиме би особености књиге,
издаваштва, трговине књигом и ауторских права биле обухваћене и елементарно
правно кодификоване – што ни у нацрту Закона о култури није случај будући
да се он, чини се, највише и најодређеније бави статусом запослених у култури.
Београд,16.03.2008.
Срба Игњатовић, председник УКС
Крај странице