Документи Саопштења, изјаве ... Догађаји Линкови
Београдски међународни сусрети Управа Издања
Документи Саопштења, изјаве ... Догађаји Линкови
Београдски међународни сусрети Управа Издања
ГОДИШЊА РАДНА СКУПШТИНА УКС
Поштована колегинице,
Поштовани колега,Позивамо Вас на годишњу СКУПШТИНУ Удружења књижевника Србије коју заказујемо на основу члана 12. Статута УКС. Скупштина ће се одржати у малој сали Задужбине Илије Коларца, Студентски трг 5, у петак, 30. децембра 2005. године са почетком у 10 часова.
Проглашење добитника и уручење Повеља УКС за животно дело и
јубиларних медаља поводом 100 - годишњице удруживања књижевника СрбијеД н е в н и р е д:
1. Избор радних тела Скупштине
2. Уводна реч Србе Игњатовића, председника УКС
3. Извештај Управе о раду УКС (извештај Надзорног одбора, извештај Одбора за међународну сарадњу, извештај Комисије за пријем нових чланова, Социјалне комисије и извештај о изборима и раду подружница - секција УКС)
4. Материјални положај и опстанак "Књижевних новина" и
"Serbian Literary Magazine - Relations"
5. Закон о ауторском праву, Закон о култури, Закон о књизи
6. Актуелни проблеми самосталних уметника - синдикална заједница`
7. Допуне Статута УКС
8. Најава трансформације УКС, усклађивање Статута УКС и Фондације са променама у друштву
9. Дискусија по извештајима и темама
10. РазноС поштовањем,
Срба Игњатовић, с.р.
председник УКСНа почетку Скупштине одата је пошта преминулим члановима УКС у 2005. години:
1. Андрић Драгослав
2. Блечић Милорад
3. Вучићевић Малиша
4. Влајковић Сергије
5. Дор Мило
6. Ђорђевић Драгутин
7. Жигон Стево
8. Зорић Павле
9. Илић Милован
10. Кошутић Р. Владета
11. Калајић Драгош
12. Лакићевић Огњен
13. Младеновић Бора
14. Мирковић Чедомир
15. Московљевић Градимир
16. Мићуновић Вукашин
17. Николић Радојко
18. Обреновић Александар
19. Поповић Миодраг
20. Петровић Светозар
21. Станислављевић Миодраг
22. Тимченко Николај
23. Флора ЈоанСЛАВА ИМ!
УВОДНА РЕЧ СРБЕ ИГЊАТОВИЋА, ПРЕДСЕДНИКА УКС, НА КЊИЖЕВНОЈ СВЕЧАНОСТИ: ЈУБИЛЕЈ УКС - 100 ГОДИНА УДРУЖИВАЊА КЊИЖЕВНИКА,
ОДРЖАНОЈ У ЗАДУЖБИНИ ИЛИЈЕ КОЛАРЦА, 22. ДЕЦЕМБРА 2005.
Поштоване званице и драге колеге,
уважени пријатељи,После доста времена окупили смо се на једном књижевном догађању које има репрезентативни дух. Природно, пошто је уприличен у част великог јубилеја - 100 година удруживања књижевника у Србији.
"Прва сталешко-професионална асоцијација српских писаца под називом Српско књижевничко друштво основана је 26. маја 1905. године", подсећа нас господин Милован Ј. Богавац, аутор исцрпне монографије о облицима окупљања и организовања писаца у распону од једног века. Потом указује на парадокс: "Истраживачи и хроничари културних збивања у Србији до 1912. године и не знају за Српско књижевничко друштво. Одреднице о њему нема ни у једној од досадашњих енциклопедија или лексикона".
Тај значајни датум - којем су претходила, крајем 19. века, а онда и 1902, оснивања мешовитих, не стриктно књижевничких друштава - у периоду после Другог светског рата ни на који начин није обележаван, па се Богавац нада да је наметнутом забораву дошао крај, и да ћемо од ове године "почети да славимо 26. мај као празник српске књижевности и културе".
Удео у раду Српског књижевничког друштва, као и у облицима што су уследили, имали су сви угледни и запамћени писци тог замашног периода, баш као и они чији рад и дело нису издржали строгу пробу времена. Енергија заборава је толика да је тек понекад Матавуљ спомињан као давнашњи председник књижевничког еснафа, док Скерлић, иначе један од иницијатора и први секретар, некако "није ишао" уз ту функцију. Мање-више је заборављено и то да је Исидора Секулић 31. децембра 1944. изабрана за председника основаног, односно обновљеног Удружења књижевника Народне Републике Србије. Али ове и многе друге наше знамените претходнике од културног заборава сачувало је управо њихово дело.
Као народ иначе изгледа трајно невичан историјском памћењу, мали а с комплексом величине и уверен да свега и свачега има и "за отпис", доживели смо да нам се зла и трагична збивања десе два пута у истом веку. Можда је баш због тога сазрело време за сваковрсне "инвентаре". Уместо да даље, потанко, препричавам Богавчеву монографију - надам се да ће ускоро свима бити доступна захваљујући Компанији Новости и њеном генералном директору Манојлу Вукотићу који је обећао да ће компанија покрити трошкове штампања - прилика је да вас обавестим о свему што је претходило вечерашњем скупу. Бавећи се, наиме, припремама скупа - замишљеног као "круна" свих јубиларних књижевних збивања у 2005 - схватили смо барем неколико ствари.
Прва је да смо доста и практичних и свечарских потеза повукли, али да је много шта преостало да се уради.
Обнављање "Књижевних новина" на сам јубиларни датум, 26. мај, и њихово уредно излажење чињеница су првог реда. Њу не умањује ни околност да Министарство културе до дана данашњег тај сизифовски напор није помогло ни једним динаром још увек државних, буџетских, дакле наших пара. Срамна сенка пада на лица злурадих, а такви засигурно нису ни сви у Министарству.
Подигли смо глас против ма каквог опорезивања књиге у тиражима до две хиљаде примерака и предложили опорезивање индустријализоване књиге, оне у истински комерцијалним тиражима. Понудили смо властити, врло коректан текст Закона о књизи и прихватили предлог да сарађујемо на општем закону о култури. Затражили смо у више наврата, организујући и посебну расправу, да се Закон о ауторском праву - фактички суспендован када је реч о домаћем стваралаштву - почне изнова да примењује. Заложили смо се против предложеног закона који отвара пут за даље уситњавање књижевничких организација сматрајући да се тако не шири поље слобода већ замагљује ситуација и смањује синдикални потенцијал нашег еснафа а пренебрегава и прокламовано начело административне рационалности. Најзад, највећи труд смо уложили не бисмо ли зауставили или одложили драстичан законски рез којим је Министарство финансија ускратило све бенефиције везане за стаж и здравствено осигурање самосталних уметника и тиме им додатно отежало социјални положај.
Јубиларну годину и успешнији рад наше организације предложили смо да "финансира" пригодна, јефтина и на кратак рок коришћена поштанска доплатна марка. Испало је да то, због увођења ПДВ, није могуће. Упркос томе видели смо како су недавно - за друге намене - емитоване чак две такве марке.
Обраћали смо се свим тим поводима, писмено и непосредно, Министарству културе, Граду, Министарству финансија, Влади, премијеру, Скупштини - конкретно Одбору за културу, посланицима и шефовима посланичких група…махом безуспешно. Просто се намеће питање: како ће у овој земљи обичан грађанин остварити ма која своја права ако су готово сви листом глуви, некад и надмени, када је реч о правима читавог једног још увек угледног еснафа?!
Било је, наравно, и просева накнадне памети. Доживели смо да наше тврдње изговарају и они који су их претходно негирали на сваки начин. Да ли је реч о лицемерју? Никако. Збила се проста ствар: у општој сечи пострадао је и понеки миљеник, па је то узроковало ову "дијалектику".
У години јубиларној за све српске писце, у којој смо одржали успешне међународне сусрете уз учешће низа угледних гостију и тематски их, између осталог, упознали и с овим јубилејом; у којој смо га, мимо Београда, обележили на различите начине у још двадесетак градова и вароши широм Србије а такође покренули утемељење Задужбине Радоја Домановића чији је први циљ брига о обнови и оживљавању његове родне куће у Овсишту, присуствовали и тако придонели свечаностима поводом постављања спомен обележја Миловану Глишићу и Војиславу Илићу Млађем, доделили, заједно с преданим Мрчајевљанима, награду Повеља Мораве, док нам је врсним Сенћанима само преостало да честитамо на изванредном обележавању Сремчеве годишњице и да зажалимо што због материјалних разлога нисмо партиципирали у симпозијуму посвећеном Драгиши Васићу у Горњем Милановцу, а држимо да је и наш, књижевнички допринос Књижевно-филозофској школи у Крушевцу ваљало да буде издашнији, радује нас околност да смо били ваљано заступљени на Вишеградским стазама, на Смедеревској песничкој јесени и поготову да смо, уз разумевање општине Стари град и госпође Божидаревић, успели да у холу Француске 7 поставимо спомен барељефе Сими Матавуљу и Јовану Скерлићу, председнику и секретару Српског књижевничког друштва 1905, дакле нашим родоначелницима.
Оживљени су књижевни контакти с француским и немачким писцима и издавачима, с бугарским и пољским колегама, а традиционалне везе с румунским пријатељима учиниле су да гост наших сусрета буде и Еуђен Симион, председник Академије Румуније. У оквиру сусрета представили смо несвакидашњу антологију српске поезије на руском чији је аутор Андреј Базилевски такође био наш гост. Потом смо представили и антологију српске авангарде објављену у Румунији, у оквиру часописа, коју је сачинио Јоан Пејанов Радин.
Изузимајући Сусрете, за практичну међународну сарадњу, односно потписивање протокола о сарадњи који произлазе из међудржавних уговора и одзив на иностране међународне скупове, такође ни од кога нисмо добили ни динар. Путовало се зато мање: ко год да је и званично путовао, ишао је о свом трошку. С овом неугодном чињеницом упознали смо министра иностраних послова и Владу;
Министарство иностраних послова је показало извесно разумевање и накнадно помогло боравак наших кинеских пријатеља у СЦГ.Преостало нам је да ово вече придружимо низу значајних окупљања у самом Удружењу, где су нам, између осталих, гости били Андреј Вознесенски, Фолкер Браун, споменути Еуђен Симион и низ других угледника - као и стране дипломате, амбасадори, конзули, аташеи.
Успешно смо сарађивали с Министарством за дијаспору, Министарством просвете, Министарством вера…Да није било спонзора и донатора попут Дунав осигурања, Скупштине општине Стари град, Радинга, ТОП ГАН-а, Скупштине општине Топола, Телекома Србије, Задужбине Опленац…и још низа знатнијих или скромнијих добротвора, не бисмо учинили ни оволико.
Истакли смо, најзад, захтев за повраћајем отуђених легата и новчане имовине Фондације УКС пропале као "стара штедња".
Поставили смо питање материјалних права УКС у приватизацији Ауторске агенције чији смо оснивач и која је годинама деловала под кровом Француске 7. Трудимо се да разрешимо спорове око саме наше зграде који су нам фактички наметнути.
Нисмо одустали од оснивања Документационог центра - банке података и Архива, зачетка виртуелног Музеја српске књижевности. Ободрио нас је Никола Радошевић својим поставкама портрета писаца - страних, у галерији Коларца, и домаћих у салону УКС.
Нисмо одустали ни од објављивања монографије господина Милована Ј. Богавца о тих минулих 100 година књижевничког организовања у Србији, макар оне наликовале на "сто година самоће" и неразумевања: сваки пажљивији читалац будуће књиге ласно ће уочити да су основни проблеми писаца све време били исти, да су они трајни, без обзира на све промене...А реч је о социјалном статусу, ауторским правима, књизи и издаваштву.
Нисмо одустали од пријема нових чланова, мада је ненамеран факт да их је примљено, како ћемо ускоро чути на редовној годишњој скупштини, 30. децембра у овој истој сали, онолико колико је од почетка 2005. до данас и преминуло…Није нам био циљ да опонашамо Француску академију, реч је о случајности, али знам да ће злобници, дежурни критизери, бестидне вране, опет заграктати да је и то превише…
Нисмо одустали од доделе повеље за животно дело и избора нових чланова по процедури и по позиву. Доделу награде Милан Ракић пренели смо у 2006. да бисмо јој обезбедили и материјалну подлогу и повратили репутацију.Што се није дало у овој години или што нисмо узмогли - настављамо догодине, макар и са кашњењем које је проузроковано, бар у овој години, и "вишом вољом" - први новац од Министарства културе добили смо с вишемесечним закашњењем, готово тик пред наше Сусрете. Осим тих пара додељена нам је и извесна сума за међународни часопис Relations, уговор је потписан, али новац не стиже…
Слично је каснила и помоћ Града намењена Сусретима. Ако томе додамо извесна скрoмна средства за рад канцеларије - њено социјално збрињавање још увек свих писаца, ма где били сврстани или несврстани, као и нешто припомоћи Трибини "Француска 7", то би било све што представља државну подршку. Ако се томе придодају средства добротвора и донатора, још увек следи да смо располагали с 50 - 70 % од минимално потребних средстава. Можда ово није права прилика да се о новцу опширно говори, али је чињеница да две трећине чланова УКС не испуњава статутарну обавезу звану плаћање чланарине, мада ту није реч ни о глоби, ни о намету, већ о начелно прихваћеној обавези на врсту самопомоћи. Зашто би ловци или риболовци били савеснији од писаца? Зар је њихова свест о самопомоћи и солидарности јача и већа? Треба ли да отворимо поступак ревизије чланства?
Застајем управо код речи солидарност да бих навео шта смо још схватили: ово вече треба да буде прво у серији оних које смо замислили и какве сматрамо неопходним. Већ у јануару или фебруару наставићемо с репрезентативним представљањем наших писаца на овом истом месту или у Удружењу. А наставићемо, разуме се, и с принципијелним указивањем на све нелогичности и непринципијелности у јавном и културном животу. И нећемо дозволити никако да нам описане недаће премреже и замуте вид до те мере да заборавимо браћу и сестре, паћенике на Косову, измучене избеглице у матици и све невољнике нашег рода на просторима бивше државе.
И вечерас смо уз њих.
У Београду, 22.12.2005.
Срба Игњатовић
Крај странице