Документи  Саопштења, изјаве ...   Догађаји   Линкови

Београдски међународни сусрети   Управа   Издања

Видаковићева књига у Словенији

Љубљански књижевни часопис »Апокалипса« у едицији »Хаику« сваке године, на словеначком и енглеском језику, објави коло са по 4-5 књига аутора из целог света који се баве поетским формама древног Јапана. Током седам година постојања овај пројекат је стекао значајан углед издајући рукописе неких од водећих имена модерног хаикуа, као што су Кациан, Нацуиши, Канчев, Кодреску.
И актуелно коло Збирке »Хаику«, поред рукописа словеначког песника и музичара Милана Деклеве, уредника електронског часописа »Блесок« из Скопља Николе Маџирова и дугогодишњег председника Хаику асоцијације Америке, Ли Гурге, доноси и књигу под насловом »S prebolene obale/From the forsaken shore« Душана Видаковића, члана Удружења књижевника Србије. У преводу Едина Сарачевића (словеначки) и Саше Важић (енглески) овде је, на 86 страница, штампан избор из све четири досадашње поетске колекције тог ваљевског аутора који је словеначкој јавности познат и као један од приређивача сепарата »Србска литература« објављеног баш у »Апокалипси« током НАТО бомбардовања 1999. године.


Заборављена обала
Душана Видаковића

Предговор за књигу Душана Видаковића »S prebolene obale/From the forsaken shore« (Заложба »Апокалипса«, Љубљана, 2005.)


Превазилажење и заборављање/оно што сећања враћају. Прашњаве књиге на полици. Затим пуста обала западне метафизике. Ипак, једновремено, овај амбијент се простире ка хоризонту и повезује воду и небо. Усамљени фрагмент усамљенога!
Апокрифно певање народа у позадини којим одјекује реализам поезије је оно што је чини племенитом. А наслеђе је наслеђе језика. Српског у Видаковићевом случају. Језик је место где је смештено постојање, његова авантура, као код Борхеса. За старе јапанске форме ово скоро да је јерес, још више за западњака који их копира, чак и ако то чини у оригиналном уметничком маниру. Видаковић је ту веома храбар и дрзак, а, у исто време, интелектуално беспоштедан. Ова обала, где је једино суво копно тврда земља је оно место где почиње “авантура бројања слогова” (Борхес).
Ни Видаковићева хаику проза, хаибун, није узмакла пред овим изазовом. Чак и више од тога: поред прецизне фабуларности, остварене кроз језик, она се размеће егзистенцијалном оштрицом која је изречена радикалном метафором, обично забрањеном у хаику жанру. Али времена се мењају. И товар избачен са брода плови према заборављеној обали са остацима некадашње лажности дубоко у њему. Језик покушава да га дозове у постојање. У том смислу, Видаковићево стваралаштво, које су читаоци “Апокалипсе” већ упознали у Словенији у танки/ваки је драгоцено и доприноси плурализацији хаикуа.
Плурализам хаикуа посматрам и као допринос хуманости, а он је то без економије односа која жели да досегне испод “блата језика”. После свега, чак и без канона, хаику јесте канонски.
У хаибуну, Видаковић је потомак Запада и западне, стилски рафиниране прозе. Он, са великим трудом, литерарно глође кроз бестидно једноставне теме. Кафкијанске поставке придружују се у онтолошкој иконографији осећањима Истока. Сликовито изражено: фронтални напад обично не успева. Обала је вулгарна, река која тече узалудна, а блатњави залив језика преостаје и једина је гаранција суве земље у току од обале до неба. Рафинирани садржај се крије између језика и привидно мирне површине, Душанов језик кључа, једва чујан а ипак моћан. Међутим, испод наслага језика лежи изобиље искуства, које се понекад појави смрзнуто услед интелектуалне прецизности и строгог тока. Хаику-вака-хаибун књига „S prebolene obale/From the forsaken shore“ увезује све врсте ситуација због чега је ово понекад егзистенцијално испуњена поезија, чак се може рећи онтолошки постављена поезија, што, на тренутак, може да јој буде и терет. Но, управо будући да ослобађа спонтаност она говори са изгубљене обале:

Боље разумем/филозофију птице–/одлетео бих.

са необрађене обале која је напуштени свет. Осамљеност је инструментаријум, радионица појединца који стиче увид у своје постојање егзистенцију. А племенита мисао хаикуа је краткотрајна, брза и летећа, она која се не укочи у хладноћи него радије галопира даље кршећи универзални рачун.

Божо Вихер

Крај странице