Документи Саопштења, изјаве ... Догађаји Линкови
Београдски међународни сусрети Управа Издања
Документи Саопштења, изјаве ... Догађаји Линкови
Београдски међународни сусрети Управа Издања
ГОДИШЊА СКУПШТИНА УКС
На Годишњој скупштини УКС свечано су уручене
ПОВЕЉЕ УКС ЗА ЖИВОТНО ДЕЛО
МИЛКИ ИВИЋ,
ФЛОРИКИ ШТЕФАН,
МОМУ КАПОРУ И
МУХАРЕМУ ПЕРВИЋУ,као и већи број јубиларних медаља
ДОБИТНИЦИ ЈУБИЛАРНЕ МЕДАЉЕ ПОВОДОМ
100-ГОДИШЊИЦЕ УДРУЖИВАЊА ПИСАЦА У СРБИЈИ1. Његова Светост господин Павле, патријарх српски
2. Задужбина Иве Андрића
3. Задужбина Милоша Црњанског
4. Задужбина Илије Коларца
5. Скупштина општине Стари град
6. Министарство за дијаспору
7. Гетеов институт, Београд
8. Еуђен Симион, Академија Румуније
9. Руски дом, Београд
10. Савез јеврејских општина
11. Савез писаца Кине
12. Савез Срба у Румунији - подружница УКС, Темишвар
13. Костељникова јесен", Руски Крстур
14. Часопис на бугарском "Мост", Ниш
15. ИП "Просвета" - "Геца Кон"
16. ТЕЛЕКОМ Србије
17. Издавачка делатност "Григорије Божовић", НИЈП "Панорама"
18. "Дучићеви дани", Требиње
19. "Књижевне новине"
20. Манојло Вукотић, Компанија "Новости"
21. Добрица Ћосић
22. Ерих Кош
23. Стеван Раичковић
24. Миодраг Павловић
25. Владета Јеротић
26. Матија Бећковић
27. Никола Радошевић
28. Милован Ј. Богавац
29. Бранислав Тапушковић, адвокатска канцеларија
30. Мирослав Давидовић, штампарија ПРЕС Космај турист
31. Љубинко Јелић, РАДИНГ
32. Драган Топаловић, ТОП ГАН
33. Компанија "Дунав осигурање"
34. Дојна Галић Бар
35. Боривоје А. Марковић, The Fund For Development Of The BalkansУВОДНА РЕЧ СРБЕ ИГЊАТОВИЋА, ПРЕДСЕДНИКА УКС, НА ГОДИШЊОЈ СКУПШТИНИ УКС
У ЗАДУЖБИНИ ИЛИЈЕ КОЛАРЦА, 30. ДЕЦЕМБРА 2005.Госпође и господо,
поштоване званице и драге колеге,
уважени гости, драги пријатељи,Први пут се нашем најширем еснафском скупу обраћам у својству председника. То је разлог што ћу бити можда неуобичајено опширан и искрен - што значи директан.
На почетку сада већ минуле године, при самом почетку мандата ове Управе, намеравао сам да обиђем најпре све старије, угледне колеге, поготову оне које године и здравље спречавају да се појаве у Француској 7. Желео сам да чујем њихова мишљења о положају и будућем раду нашег Удружења и да их, истовремено, упознам са сопственим виђењима.
Та једноставна жеља убрзо се показала као утопијска. Увек је нешто било прече, хитније, и "секло дах".
Деловало наоко тривијално, недостојно скупштине писаца која би, наводно, требало да разматра све саме велике идеје и проблеме, оне судбинске, морам да кренем од свакодневних недаћа не бисмо ли, сви заједно, до краја постали свесни нелепе а незаобилазне реалности. Као што су писци фактички обесправљени, тако постоје силе које упорно раде на обесправљивању и обесмишљавању УКС. Претходне управе и Слободан Ракитић као председник често су биле у прилици да се боре за голи опстанак Удружења. Примедбе су очас прерастале у оптужбе, оптужбе у инкриминације и доставе! Треба ли да споменемо ону скупштину, последњу у сали Народне библиотеке - када је ту салу и сам скуп настојала да обешчасти групица јуришника. Њен задатак је био да по утврђеном сценарију, и уз пуну логистичку подршку, обави декапитацију УКС по правилима балканског гран гињола! Предводници те скупине наступили су као достојни наследници главоломаца и главосека каквих се после Другог светског рата нашло у редовима српских интелектуалаца, поготову надреалиста. Шта ли тек рећи о оном циркуском митинговању бивших партијских секретара, цекаоваца и вечитих боем-доушника пред затвореном колском капијом Француске 7, у нерадни дан?! С разлогом смо поставили питање да ли је реч о "новој 1948", и то је, имам утисак, делимице отрезнило барем неке главе…Чињеницу да апсолутна већина чланова УКС није поздравила НАТО бомбардовање поједини "мислиоци" и данас користе да би нас квалификовали као тадашње "слуге режима"…Чини се, међутим, да ти дежурни полицајци ума имају извесних психолошких проблема управо с појмовима слуга и служење…
Сада, макар с минималне дистанце, могу да се издвоје барем два круга мотива за насртаје на Француску 7. Први садржи оне накарадне политичке, у основи сводиве на жељу да се отклони или умањи конкуренција, не би ли "праведнцима" остало више простора и могућности. Други круг је квази-економистички: наводно је неко,
негде, проценио да једна мала и осиротела земља нема потребе нити "ресурса" за више од стотинак и кусур књижевника. Према тој цифри кренуло се у монтирање државнобуџетског и парабуџетског апарата и пореских механизама, све док једна у основи (поново) "политичка економија" није зашла у све поре културног амбијента. Упркос шеми закона и прописа што непрекидно расте "напредују" и волунтаризам, анархија и стално пренебрегавање сукоба интереса као транзициона енергија те економије гарниране братственичким моментима… Зато, уместо да се анархији супротставе јасна и чврста правила, лакше је закључити како ми нисмо богата Шведска па да имамо асоцијацију од 2.378 писаца - што је две године стар податак о броју чланова шведског удружења писаца - него нам је и ових наших преко хиљаду пуна пипа, макар да су се међу њима нашле и бројне добеглице из негдашњих братских република, с Косова и Метохије, плус писци из унутрашњости и дијаспоре…С друге стране, цепкањем и атомизацијом књижевничких организација оне ће лакше бити сведене на послушне и немоћне групице - по важећем закону такво удружење може да оснује сваких десетак грађана - чији је еснафски, синдикални утицај безначајан када је реч о ауторским правима, висини накнада, издавашту, откупу књига, социјалним правима…
Удружење књижевника Србије у овом контексту дели судбини својих чланова: свака исплата плата радној заједници је трауматична, сваки телефонски рачун или наплата струје производе малу драму…Чланство има пуно право да од наше канцеларије очекује више ажурности и ефикасности, али ваља имати на уму да су у описаној ситуацији - дословце - чак и хартија, коверте и поштанске марке покадшто џиновски проблем!
Желим да нагласим: на почетку, као и током 2005, реално гледано, вишејако су биле доведене у питање како основне, редовне делатности УКС, само његово функционисање, тако и замисао о обележавању великог јубилеја - 100-годишњице књижевничког удруживања у Србији. Једнако материјално непокривене биле су, или и до данас остале на нивоу добрих жеља, поједине замисли о иновирању нашег рада. О те, помодно речено, пројекте оглушили су се управо они који од нас непрестано пројекте траже - Министарство културе и Град.
Држим да је после свега реченог јаснија тврдња да су писци обесправљени: довољно је подсетити да је закон о ауторском праву код нас фактички суспендован, да се не примењује, да је мртво слово на папиру, упркос томе што је ауторско право цивилизацијска тековина а европска граница заштите ауторског права, пре но што се претвори у опште добро, дигнута је са 50 на 70 година по смрти аутора! Интегралне одредбе закона о ауторском праву не поштују ни држава, ни велики системи а само делимице или селективно их уважавају медији. Аналогно овоме, и у другим доменима наших права и интереса царују слична произвољност или безакоње. Код нас је страни аутор заштићен како-тако; домаћи - баш никако!
У земљама у транзицији готово по правилу сачувани су или створени извесни "заштитни механизми" када је о писцима и уметницима уоште реч. Изгледа да се једино код нас очекује и тражи да будемо акробате које скачу салто без спасоносне мреже! Неке опскурне личности с претензијама перјаница наше јавне сцене ових дана скрнаве Андрића и Црњанског. Да су живи, ваљда би и њима саветовали да мењају занимање!
И само Удружење књижевника Србије је девастирано: новац наше Фондације пропао је као "стара штедња", волшебно смо остали без легата, читавих зграда, па чак и зграду - симбол, наше седиште, желе да "косовизују"!
Све ово, појединачно узето, јасно је готово свакоме од нас јер је реч о нечему што доживљавамо свакодневно, осећамо властитом "кожом". Али је реч о ситуацијама које се могу превазилазити тек солидарно, заједничким напором. То, уосталом, и јесте смисао удруживања. Да би опстало и деловало у новим условима УКС мора да прошири и умножи облике свог рада с циљем да се и материјално оснажи у интересу својих чланова. Морамо да уђемо и непосредно а не само кроз лектиру у школе, библиотеке, на факултете - програмима, постојаним присуством, службом вишем нивоу језика и културе. Морамо да имамо утицаја на издаваштво, на законе, на фондове. Морамо да имамо свеже идеје и што шири круг људи који их уз надокнаду реализују. Морамо да имамо сталну иницијативу!
Тако ћемо одолети покушајима да будемо маргинализовани, отписани и ћутке придављени.
Пре неколико дана окупили смо се на овом истом месту, односно окупило нас је једно репрезентативно књижевно догађање. Било је то оно свечано књижевно вече одржано 22. децембра 2005. године у част великог јубилеја - 100 година удруживања књижевника у Србији, уз учешће двадесетак писаца и присутност бројне публике, око 500 људи, која је у две сале, у другој посредством ТВ преноса, пратила збивање.
Ко, после тога, има права и смелости да каже како је УКС анахроно, публика засићена или непостојећа а мисија писаца бесциљна?!
Како је, међутим, пре тих стотину година, све започело?
"Прва сталешко-професионална асоцијација српских писаца под називом Српско књижевничко друштво основана је 26. маја 1905. године", подсећа нас господин Милован Ј. Богавац, аутор исцрпне монографије о облицима окупљања и организовања писаца у распону од једног века. Потом указује на парадокс: "Истраживачи и хроничари културних збивања у Србији до 1912. године и не знају за Српско књижевничко друштво. Одреднице о њему нема ни у једној од досадашњих енциклопедија или лексикона".
Тај значајни датум - којем су претходила, крајем 19. века, а онда и 1902, оснивања мешовитих, не стриктно књижевничких друштава - у периоду после Другог светског рата ни на који начин није обележаван, па се Богавац нада да је наметнутом забораву дошао крај, и да ћемо од ове године "почети да славимо 26. мај као празник српске књижевности и културе".
Удео у раду Српског књижевничког друштва, као и у облицима што су уследили, имали су сви угледни и запамћени писци тог замашног периода, баш као и они чији рад и дело нису издржали строгу пробу времена. Енергија заборава је толика да је тек понекад Матавуљ спомињан као давнашњи председник књижевничког еснафа, док Скерлић, иначе један од иницијатора и први секретар, некако "није ишао" уз ту функцију. Мање-више је заборављено и то да је Исидора Секулић 31. децембра 1944. изабрана за председника основаног, односно обновљеног Удружења књижевника Народне Републике Србије. Али ове и многе друге наше знамените претходнике од културног заборава сачувало је управо њихово дело.
Као народ иначе изгледа трајно невичан историјском памћењу, мали а с комплексом величине и уверен да свега и свачега има и "за отпис", доживели смо да нам се зла и трагична збивања десе два пута у истом веку. Можда је баш због тога сазрело време за сваковрсне "инвентаре". Уместо да даље, потанко, препричавам Богавчеву монографију - надам се да ће ускоро свима бити доступна захваљујући Компанији Новости и њеном генералном директору Манојлу Вукотићу који је обећао да ће компанија покрити трошкове штампања - прилика је
да вас обавестим о свему што је претходило овој скупштини.У ствари, током 2005. смо доста и практичних и свечарских потеза повукли, али је много шта преостало да се уради.
Обнављање "Књижевних новина" на сам јубиларни датум, 26. мај, и њихово уредно излажење чињеница су првог реда. Њу не умањује ни околност да Министарство културе до дана данашњег тај сизифовски напор није помогло ни једним динаром још увек државних, буџетских, дакле наших пара. Срамна сенка пада на лица злурадих, а такви засигурно нису ни сви у Министарству.
Подигли смо глас против ма каквог опорезивања књиге у тиражима до две хиљаде примерака и предложили опорезивање индустријализоване књиге, оне у истински комерцијалним тиражима. Понудили смо властити, врло коректан текст Закона о књизи и прихватили предлог да сарађујемо на општем закону о култури. Затражили смо у више наврата, организујући и посебну расправу, да се Закон о ауторском праву - фактички суспендован када је реч о домаћем стваралаштву - почне изнова да примењује. Заложили смо се против предложеног закона који отвара пут за даље уситњавање књижевничких организација сматрајући да се тако не шири поље слобода већ замагљује ситуација и смањује синдикални потенцијал нашег еснафа а пренебрегава и прокламовано начело административне рационалности. Најзад, највећи труд смо уложили не бисмо ли зауставили или одложили драстичан законски рез којим је Министарство финансија ускратило све бенефиције везане за стаж и здравствено осигурање самосталних уметника и тиме им додатно отежало социјални положај.
Јубиларну годину и успешнији рад наше организације предложили смо да "финансира" пригодна, јефтина и на кратак рок коришћена поштанска доплатна марка. Испало је да то, због увођења ПДВ, није могуће. Упркос томе видели смо како су недавно - за друге намене - емитоване чак три такве марке.
Обраћали смо се свим тим поводима, писмено и непосредно, Министарству културе, Граду, Министарству финансија, Влади, премијеру, Скупштини - конкретно Одбору за културу, посланицима и шефовима посланичких група…махом безуспешно. Просто се намеће питање: како ће у овој земљи обичан грађанин остварити ма која своја права ако су готово сви листом глуви, некад и надмени, када је реч о правима читавог једног још увек угледног еснафа?!
Било је, наравно, и просева накнадне памети. Доживели смо да наше тврдње изговарају и они који су их претходно негирали на сваки начин. Да ли је реч о лицемерју? Никако. Збила се проста ствар: у општој сечи пострадао је и понеки миљеник, па је то узроковало ову "дијалектику".
У години јубиларној за све српске писце, у којој смо одржали успешне међународне сусрете уз учешће низа угледних гостију и тематски их, између осталог, упознали и с овим јубилејом; у којој смо га, мимо Београда, обележили на различите начине у још двадесетак градова и вароши широм Србије а такође покренули утемељење Задужбине Радоја Домановића чији је први циљ брига о обнови и оживљавању његове родне куће у Овсишту, присуствовали и тако придонели свечаностима поводом постављања спомен обележја Миловану Глишићу и Војиславу Илићу Млађем, доделили, заједно с преданим Мрчајевљанима, награду Повеља Мораве, док нам је врсним Сенћанима само преостало да честитамо на изванредном обележавању Сремчеве годишњице и да зажалимо што због материјалних разлога нисмо партиципирали у симпозијуму посвећеном Драгиши Васићу у Горњем Милановцу, а држимо да је и наш, књижевнички допринос Књижевно-филозофској школи у Крушевцу ваљало да буде издашнији, радује нас околност да смо били ваљано заступљени на Вишеградским стазама, на Смедеревској песничкој јесени и поготову да смо, уз разумевање општине Стари град и госпође Божидаревић, успели да у холу Француске 7 поставимо спомен барељефе Сими Матавуљу и Јовану Скерлићу, председнику и секретару Српског књижевничког друштва 1905, дакле нашим родоначелницима.
Оживљени су књижевни контакти с француским и немачким писцима и издавачима, с бугарским и пољским колегама, а традиционалне везе с румунским пријатељима учиниле су да гост наших сусрета буде и Еуђен Симион, председник Академије Румуније. У оквиру сусрета представили смо несвакидашњу антологију српске поезије на руском чији је аутор Андреј Базилевски такође био наш гост. Потом смо представили и антологију српске авангарде објављену у Румунији, у оквиру часописа, коју је сачинио Јоан Пејанов Радин.
Изузимајући Сусрете, за практичну међународну сарадњу, односно потписивање протокола о сарадњи који произлазе из међудржавних уговора и одзив на иностране међународне скупове, такође ни од кога нисмо добили ни динар. Путовало се зато мање: ко год да је и званично путовао, ишао је о свом трошку. С овом неугодном чињеницом упознали смо министра иностраних послова и Владу;
Министарство иностраних послова је показало извесно разумевање и накнадно помогло боравак наших кинеских пријатеља у СЦГ.Преостало нам је да ово вече придружимо низу значајних окупљања у самом Удружењу, где су нам, између осталих, гости били Андреј Вознесенски, Фолкер Браун, споменути Еуђен Симион и низ других угледника - као и стране дипломате, амбасадори, конзули, аташеи.
Успешно смо сарађивали с Министарством за дијаспору, Министарством просвете, Министарством вера…Да није било спонзора и донатора попут Дунав осигурања, Скупштине општине Стари град, Радинга, ТОП ГАН-а, Скупштине општине Топола, Телекома Србије, Задужбине Опленац…и још низа знатнијих или скромнијих добротвора, не бисмо учинили ни оволико.
Истакли смо, најзад, захтев за повраћајем отуђених легата и новчане имовине Фондације УКС пропале као "стара штедња".
Поставили смо питање материјалних права УКС у приватизацији Ауторске агенције чији смо оснивач и која је годинама деловала под кровом Француске 7.
Трудимо се да разрешимо спорове око саме наше зграде који су нам фактички наметнути.
Нисмо одустали од оснивања Документационог центра - банке података и Архива, зачетка виртуелног Музеја српске књижевности. Ободрио нас је Никола Радошевић својим поставкама портрета писаца - страних, у галерији Коларца, и домаћих у салону УКС..
Нисмо одустали ни од објављивања монографије господина Милована Ј. Богавца о тих минулих 100 година књижевничког организовања у Србији, макар оне наликовале на "сто година самоће" и неразумевања: сваки пажљивији читалац будуће књиге ласно ће уочити да су основни проблеми писаца све време били исти, да су они трајни, без обзира на све промене...А реч је о социјалном статусу, ауторским правима, књизи и издаваштву.
Нисмо одустали од пријема нових чланова, мада је ненамеран факт да их је примљено, како ћемо ускоро чути, онолико колико је од почетка 2005. до данас и преминуло…Није нам био циљ да опонашамо Француску академију, реч је о случајности, али знам да ће злобници, дежурни критизери, бестидне вране, опет заграктати да је и то превише…
Нисмо одустали од доделе повеље за животно дело и избора нових чланова по процедури и по позиву. Доделу награде Милан Ракић пренели смо у 2006. да бисмо јој обезбедили и материјалну подлогу и повратили репутацију.
Што се није дало у овој години или што нисмо узмогли - настављамо догодине, макар и са кашњењем које је проузроковано, бар у овој години, и "вишом вољом" - први новац од Министарства културе добили смо с вишемесечним закашњењем, готово тик пред наше Сусрете. Осим тих пара додељена нам је и извесна сума за међународни часопис Relations, уговор је потписан, али новац не стиже…Слично је каснила и помоћ Града намењена Сусретима. Ако томе додамо извесна скрoмна средства за рад канцеларије - њено социјално збрињавање још увек свих писаца, ма где били сврстани или несврстани, као и нешто припомоћи Трибини "Француска 7", то би било све што представља државну подршку. Ако се томе придодају средства добротвора и донатора, још увек следи да смо располагали с 50 - 70 % од минимално потребних средстава. Можда ово није права прилика да се о новцу опширно говори, али је чињеница да две трећине чланова УКС не испуњава статутарну обавезу звану плаћање чланарине, мада ту није реч ни о глоби, ни о намету, већ о начелно прихваћеној обавези на врсту самопомоћи. Зашто би ловци или риболовци били савеснији од писаца? Зар је њихова свест о самопомоћи и солидарности јача и већа? Треба ли да отворимо поступак ревизије чланства?
Застајем управо код речи солидарност. Посведочујући снагу, виталност и дух наших писаца споменуто недавно одржано вече потврдило је смисао књижевничког удруживања званог УКС и нашу репутацију у јавности. Због тога ће то вече бити прво у серији оних које смо замислили и какве сматрамо неопходним.
Вероватно већ у фебруару наставићемо с репрезентативним представљањем писаца на овом истом месту или у Удружењу. Јубилеј, уосталом, траје годину дана: од 26. маја 2005. до 26. маја 2006. године.
А наставићемо, разуме се, и с принципијелним указивањем на све нелогичности и непринципијелности у јавном и културном животу. Ми се нисмо деценијама борили против једнопартијског једноумља да бисмо данас аплаудирали стављању партијске припадности и лојалности испред квалификованости, способности, памети, етичности и свих осталих својстава и врлина. Сви добро знају шта је прави дух Француске 7. То знају чак и подлаци, клеветници и фалсификатори - међу којима су најгори они што би да своју прљаву работу обаве под маском принципа и туђом руком.
Да кажем на крају, што никако не значи да нам је та брига на последњем месту, да нећемо никако дозволити да нам бројне недаће премреже и замуте вид до те мере да заборавимо браћу и сестре, паћенике на Косову, уништене и угрожене светиње и културне споменике, измучене изблеглице у матици, у "привременим смештајима", и све невољнике нашег рода на просторима бивше државе.
Као толико пута досад, и данас смо уз њих.
Срба Игњатовић
У Београду, 30. 12. 2005.
Крај странице